Pahulje na nosu, pahulje na trepavicama, u rukama dve velike putne torbe. Pahulje na staklima automobila, pahulje na prozorima zgrada i kuća u Zemunu. U očima dve krupne, vrele suze. U slušalicama Coldplay.
Zbogom, Beograde.
Nije mi bilo drago što smo se upoznali. Više sam te volela kao poznanika, šetavši Kalemegdanom, dok sam dolazila u posetu najboljim prijateljima. Bio si mi nekako velelepan i očaravajuć, kao možda svakom seljačetu koje siđe na Autokomandu. Htela sam da studiram, ali nisam imala para. Mnogo tražiš.
Nisam nikada stigla da upoznam tvoju tamnu stranu, otisla sam cim je svetlost grada počela da jenjava. Pričali mi ljudi da se sa tobom vremenom evoluira u bezdušnost, da isisavaš nadu i jedeš malu decu. Teško je rečima opisati moju zaluđenost time da uvek idem dalje, pa ih nisam slušala. Sve ima svoju tamnu stranu. Od mog ostanka tu, gde sam, nema ničeg crnjeg, mislila sam, pa sam se uputila.
Došla sam ti kao nezvan gost.
Prvi moj posao je bio u prodaji. Pokušala sam da prodam nešto skupoceno ljudima koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Moja prva prodaja se jutro kasnije izjalovila, magija savršene prezentacije je nestala i proizvod mi je vraćen. Shvatila sam da ne umem da prodajem. Ta misao će mi kao imperativ stajati iznad glave kad god krenem na posao i još dugo posle. Shvatila sam i da ja ne želim da umem da prodajem. Nema nikakve ljudskosti u tome. Svaka rečenica, svako pitanje i svaki odgovor unapred naučen, isprogramiran izleće iz mene kao vreli komad hleba iz tostera. Ne postoji u prodaji nešto kao neobavezno ćaskanje. A gde ste mene našli, pa ja živim za neobavezna…ma i obavezna ćaskanja?! Danas ćemo pričati o tome kako nam pada pritisak na promenu vremena, a sutra se nađimo na kafi i pokušajmo zajedno da skontamo čemu sve ove planete oko nas, ako nisu naseljene.
Dala sam otkaz.
Naučila sam o sebi da nisam nikakav prodavac. Ne umem da ti uvalim nešto bez čega možeš da živiš. Zato nisam ni imala dovoljno novca da platim svoj deo kirije. Šef mi se nasmejao, pa je polubesno izjavio kako sam kukavica i lako odustajem. Kako nikada neću uspeti ni u poslu, ni u životu. Nisam se trudila da mu objasnim. Ne bi razumeo. Nisam znala da prodajem, a prodavati je bilo zaista sve što je on znao.
Onda sam opet pokušavala da prodam. Knjige. Kada sam saznala da se radi na procenat, odustala sam. Da, ta enciklopedija o srpskim vladarima je veličanstvena, ali ja nemam za sendvič na pauzi.
Skup je Beograd. Ali nisu samo dinari i euri valuta. Nekad plaćaš suzom, nekad komadom duše. Kad platiš zadnjim komadom duše, onda Beograd više ne bude skup. Ništa više ne bude dovoljno skupo. Pričam kao da znam, a ne znam. Nisam mu htela dati ni ono crno ispod nokta.
Kad smo već kod crnog ispod nokta: -Počela sam raditi u jednoj pekari, prodavati peciva i ribati masne plehove. Opet sam prodavala, ali su ljudi dolazili meni i bili su gladni. Ono bez čega ne mogu da žive, ne moram da im uvaljujem. I meni je to bilo sasvim ok. Pošten posao.
Neka smešna plata. Nedovoljno da se samostalno preživi. Neću imati ni za Bus plus, al‘ ajde, pa švercovaću se. Samo nek ja imam za kiriju i hranu. Možda naleti nešto malo bolje, možda uhvatim neki dodatni posao. Bilo je pet probnih radnih dana, a zatim i početak pravog radnog odnosa. Bilo je masno, naporno i nekako bez duše. Bilo je opekotina od vrele pećnice. Mokre noge. Gde si ti, mala, došla?
Bilo je podne kada me je otac nazvao i rekao da se spakujem i krenem. Nisam dva puta merila, samo sam presekla. Šef je tada prokomentarisao da sam ionako premlada i neozbiljna. Od dobijenih para sam vratila sestri novac koji mi je pozajmila za sanitarni pregled, nazvala mamu i duboko udahnula.
Sećam se, padao je sneg kada sam izgubila bitku sa Beogradom i rešila da je bolje da ostanemo samo poznanici, pre nego što se zaista posvađamo.
Sada sam turista u glavnom gradu svoje zemlje, dok mi je glavni grad tuđe zemlje dom.
Svetla grada 